Kad gledamo tuđe uspjehe sa strane, lako je upasti u zamku priče o sreći.
“Imali su sreće”, “prava prilika im je došla”, “poklopilo im se.”
Iako dobro zvuči, istina je da se iza većine tih uspjeha krije nešto drugo – nešto puno manje sjajno, ali mnogo jače. Disciplina.
U vlastitoj svakodnevici rijetko vidim bilo šta što liči na sreću. Radim od kuće, za istim stolom već godinama, balansirajući između taskova, porodičnih obaveza i osjećaja da dan uvijek traje kraće nego što bi trebao. Nekad, kad osjetim da mi je potrebno da promijenim ritam, odem u Tershouse, coworking prostor gdje barem na trenutak mogu osjetiti ritam drugačije energije oko sebe. Ali i tada, suština ostaje ista: posao neće odraditi niko drugi osim mene.
Nema magičnih jutarnjih rutina, nema neprekidnog entuzijazma.
Postoji samo lista zadataka i činjenica da će ono što danas ne završim, sutra čekati još teže.
Motivacija je divna kad postoji, ali na nju se ne možeš osloniti.
I nije uvijek stvar u tome da imaš savršen plan. Ponekad je stvar u tome da sjedneš i odradiš svoj dio, čak i kad se sve u tebi buni.
Tokom godina naučila sam da ne postoji idealan trenutak za rad. Nema “kada budem imala više vremena”, niti “kad budem bolje raspoložena”. Pravi rad dešava se upravo onda kad ti nije ni do čega, kad je dan siv, kad je raspored haotičan, kad znaš da niko neće ni primijetiti koliko si truda uložila. Pravi rad se dešava upravo tada, u tihim, nevidljivim trenucima.
Disciplina je ono što ostaje kad sve drugo ispari.
Nije rigidna, nije hladna, nije kazna — disciplina je najdublji oblik samopoštovanja.
Ona nije samo u rokovima i organizaciji.
Disciplina je i u tome da znaš stati kad treba. Da znaš reći ne. Da znaš odrediti šta danas zaista moraš završiti, a šta može čekati.
I da znaš kako sebi oprostiti one dane kada ne ide sve kako si zamislila — jer znaš da ćeš se sutra vratiti.
S vremenom sam naučila da prilike ne dolaze samo onima koji su talentovani.
Dolaze onima koji su spremni.
A spremnost se ne gradi u velikim trenucima, nego u svakodnevnim malim pobjedama nad sobom.
Ne gradi se kad ti ide. Gradi se kad ti se ne da.
I upravo tada, dok se ništa spektakularno ne dešava, dok je sve teško, dok je malo ko tu da to vidi — tu se stvara ono što drugi kasnije nazivaju “srećom”.
Možda neko sa strane i dalje pomisli da su mi se stvari “poklopile”.
Da je došao pravi klijent, pravi projekat, prava situacija.
Neću im objašnjavati koliko tihih jutara, odgođenih izlazaka i odrađenih večeri stoji iza svakog od tih trenutaka.
I ne moram.
Ja znam svoje korake.
Ja znam svoje dane kad nije bilo lakih izbora.
I znam da ono što danas gradim, ne dugujem sreći, već sebi.
Last modified: 25/04/2025
